VOJISLAV KOSTUNICA

SRPSKI NAROD NA RASKRSCU

Polozaj u kome se danas nalazi srpski narod tesko da se moze porediti
sa necim slicnim u njegovoj, nimalo lakoj istoriji. U vreme najvecih
vojnih i politickih poraza nije ugasnula svetlost srpske drzavne i
nacionalne ideje. Postavljena na zdrave nacionalne i duhovne temelje
od strane Nemanjica, srpska drzava je mogla posle skoro pet vekova
camovanja u turskom ropstvu da bude obnovljena, da dozivi svoj vaskrs.
Politicki i vojni porazi u nasoj duoj i tegobnoj istoriji nisu
istovremen bili i duhovni i moralni porazi. Vojni porazi bili su po
pravilu podsticaj za kasnija uzdignuca, pobede, "zvezdane casove" nase
povesti.
Danas, kao da bi moglo da bude ili se desi drugacije. Gore od toga,
mozda smo po prvi put u nasoj istoriji suoceni sa mogucnoscu da nasi
politicki i vojni porazi budu istovremeno i nasi duhovni porazi,
istorijska bespuca.

Jugoslovenska zabluda

Srpska nacionalna ideja dovodjena je i danas ozbiljno dovedena u
pitanje pre svega jugoslovenskog zabludom, kojoj su u svim
Jugoslavijama, pa i u drzavi koja se danas tako zvanicno zove, najvise
podlegli Srbi. Kada se govori o jugoslovenskoj zabludi, treba imati na
umu pre svega prvu Jugoslaviju koje je ne bi bilo bez srpskog ucesca u
ratu, ogromnih ljudskih zrtava i jos veceg moralnog kredita sa kojim
je Srbija izasla iz tog rata. Jugoslovenska zabluda sastojala se u
tome sto su Srbi, odricuci se u prvoj Jugoslaviji i svog imena i
svojih nacionalnih simbola, poverovali da ta drzava predstavlja trajno
resenja srpskog nacionalnog pitanja, dok je za druge narode (Hrvate, a
kasnije i Slovence) ta drzava predstavljala samo prolaznu pojavu na
putu ka sopstvenoj drzavi.

Slobodan Jovanovic je kriticki pisao u emigraciji da su se u novoj
drzavi Srbi odmah nacionalno demobilisali, dok su se drugi (pre svega
Hrvati) odmah u toj drzavi nacionalno mobilisali. Jos odredjeniji je
u ovom pogledu Aleks Dragnic: "Prva greska koju su Srbi pocinili posle
stvaranja Jugoslavije bila je da prestanu da milse kao Srbi i da pocnu
da misle iskljucivo kao Jugosloveni. Oni nisu uspeli da dovedu u
skladu interese Srbije sa interesima nove drzave. Dok su druge etnicke
grupe vodile racuna prvo o svojim posebnim interesima, Srbi su prvo
razamisljali o opstim, to jest jugoslovenskim interesima."

Danas se cesto postavlja pitanje da li je Jugoslavija bila mogucna
posle Jasenovca. Pravo pitanje mozda bi trebalo da glasi: da li je ona
uopste bila mogucna i pre Jasenovca. Stvarajuci prvu Jugoslaviju Srbi
su ispoljili spremnost da zive sa drugima. Drugi, medjutim, nisu hteli
zajednicu vec svoje drzave. Broj "drugih" koji su hteli svoju drzavu
posle Drugog svetskog rata se udvostrucio, pored ostalog i odvajanjem
delova od samog srpskog nacionalnog korpusa i radjanjem u komunizmu
novih nacija.

Srpska nacionalna ideja dovedena je u pitanje i komunistickim
nasiljem, koje je dva puta proglaseno legitimnim od strane
medjunarodne zajednice, tacnije receno Zapada. Zapad je prvi put
politicki i moralno opravdao komunisticko nasilje 1945, a drugi put
1991. kada je po svaku cenu stao na branik unutrasnjih granica
Jugoslavije, proglasavajuci da su granice komunistickih republika
Jugoslavije starije od same Jugoslavije stvorene posle Prvog svetskog
rata. Osnovna zamisao unutrasnjih granica druge Jugoslavije bila je da
se Srbija ucini manjom nego sto jeste, a druge republike ucine vecim
nego sto one stvarno jesu. Sve to je bilo u skladu sa vladajucim,
premda neproklamovanim geslom druge Jugoslavije: Slaba Srbija – jaka
Jugoslavija.

Ocuvana tekovina komunizma

Kada je doslo do raspada komunizma u celom svetu, nesrspki komunisti
preko noci su se odrekli komunizma, braneci samo jednu njegovu
tekovinu – unutrasnje granice Jugoslavije. Bilo kako bilo, oni su
imali jasno formulisane nacionale ciljeve i sredstva za njihovu
odbranu. Srpske komuniste raspad Jugoslavije zatekao je bez jasno
formulisanih ciljeva, saveznika i sredstava za zastupanje i odbranu
srpskih nacionalnih interesa. Te ciljeve vlast u Srbiji nije imala,
posto je bez reci otpora prihvatila progon vise stotina Srba iz
Krajine i prihvatajuci da jos vise Srba ostane osudjeno na zivot u
tudjoj neprijateljskoj drzavi, Bosni i Hercegovini. Da stvari budu jos
gore, muslimansko-hrvatski deo te drzave, Bosne i Hercegovine, povezan
je formalno (politicki o vojno) sa drugom neprijateljskom drzavom
Hrvatskom. Istovremeno Srbi preko Drine, u Bosni, ne mogu biti ni u
kakvoj cvrscoj sadrzajnijoj vezi sa Srbijom.

Treba se setiti reci Jovana Ducica: "M smo Bosanci i Hercegovci 1918.
godine svojevoljno predali nase dve zemlje Srbiji, koja je za njih i
1914. prolila more krvi; jer da nije bilo nedeljivosti izmedju Srbije
i Bosne i Heregovine, Srbija je mogla jednom izjavom izbeci rat koji
je bio uzasan." Karakteristican je izraz koji koristi Ducic,
opisujuci nasu nacionalnu situaciju pre 1914. Taj izraz je
"nedeljivost izmedju Srbije i Bosne i Hercegovine". Prema pesnikovim
recima dakle, Srbija i Bosna bile su nedeljive i kada nisu bile u
istoj drzavi.
Posle vise od 70 godina zivota u zajednickoj drzavi, Srbija i Bosna su
postale deljive i to ne samo voljom muslimana, Hrvata i medjunarodne
zajednice, vec nazalost i saglasnoscu zvanicnog Beograda.

Mir bez pravde

I jos jedna rec o nasilju medjunarodne zajednice. Ono se nije
ispoljilo samo tako sto je Zapad proglasio legitimnim tekovine
komunistickog nasilja iz 1945. i 1991. Ono se nije ispoljilo samo u
krajnje pristrasnoj americkoj politici koja je htela da bude i
posrednik izmedju sukobljenih strana i politicki i vojni saveznik
jedne strane u sukobu. Jednom reci: i kadija i sudija. Nasilje Zapada
nije se ispoljilo samo u kaznjavanju celog naroda, a pogotovo njegovih
sasvim neduznih delova: dece, starih, bolesnih. Vrhunac tog nasilja
dosao je sa zlocinackim bombardovanjem Srba u Bosni kojim je americki
savez sa muslimansko-hrvatskom koalicijom u Bosni postao javna i
neporeciva cinjenica. Na osnovu tog najviseg stupnja nasilja
pripremljen je i jedan plan, koji su svi, pa i Srbi, morali da
prihvate. Taj "mirovni plan", Dejtosnki sporazum, nudi Srbima mir bez
pravde. Tim planom posredno se nagradjuje najvece osvajanje i "etnicko
ciscenje" od izbijanja rata u Jugoslaviji. Rec je naravno o progonu
Srba iz Krajine, Zapadne Bosne i Sarajeva.

Srbi su danas izgubili neopisivo mnogo. Taj gubitak je ne samo
politicki i nacionalni, vec duhovni i moralni. Dva poslednja veka
srpske istorije su obesmisljena. Moglo se i drugacije i pametnije. Ali
oni koji su nasuprot poukama svrekolike srpske istorije smatrali da u
najvecim iskusenjima po narod treba odlucivati bez naroda nisu mogli
drugacije. Oni koji su nacionalni program sveli na puko, beznacelno i
beskrupulozno nastojanje da vlast ocuvaju po svaku cenu – drugacije
nisu mogli. Ako oni drugacije nisu mogli, onda iz ovoga sleduje samo
jedan zaljucak: Drugacije se moze i drugacije postaje mogucno samo bez
njih. Ovo nije nikakav politicki stav, vec obican zdravorazumski
zakljucak.

Ni danas, kao ni pre pet godina, ne moze se protiv celog sveta.
Pogotovo se to ne moze sa petokrakom na celu i pogleda jos uvek
uperenog u svrgnutu petokraku u Kremlju. Sto zbog svojih interesa, ali
jos vise zbog autoritarnog komunizma i primitivnog, kompromitujuceg
nacionalizma koji je odavde podstican svet je na najgori glas izneo
srpski narod o kojem je ranije, a pogotovo posle Prvog svetskog rata,
mislio drugacije.
Zahvaljujuci predubedjenjima i nepoznavanju stvari, ali i slici koje
je sadasnji rezim u Srbiji stvarao o celom narodu, odnosno
nesposobnosti tog rezima da stvori drugaciju sliku, postalo je mogucno
da poznati americki politikolog Dejvid Gompert napise tekst ciji
naslov govori vise od celog clanka: "Kako unistiti Srbiju". Taj
naslov u velikoj meri je saglasan sa spoljnom politikom danasnje
americke vlade.

A kako je robustni stav prema Srbima bio jedan od glavnih dokaza
vlastite moci u nadmetanjima izmedju Sjedinjenih Americkih Drzava i
Evrope, nije neobicno sto su slicne poruke dolazile i sa ove strane
okeana. U leto 1994. britanski predsednik vlade Dzon Mejdzor izjavio
je u parlamentu da "Srbiji mora biti jasno da za nju, kao ni za
sledecu generaciju Srba, nema buducnosti, ako nisu spremni da pristanu
na sporazum koji je zadovoljavajuci za svetsku zajednicu". U leto
1995. godine francuski predsednik Zak Sirak je pred televizijskim
kamerama okruzen predsednicima zemalja clanica Evropske Unije grubo
prekinuo izlaganje grckog predsednika vlade Andreasa Papandreua, koji
je govorio o prirodi rata u Bosni. Na Papandreuove ocene da se u Bosni
vodi gradjanski rat sa primesama verskog rata, Sirak je uzviknuo: "Ne
slazem se! Srbi ne postuju ni Boga ni zakon; to je narod razbojnika i
terorista!"

Da li odgovornost drugih spolja, medjunarodne zajednice, za
nepromisljeno priznanje odmetnickih republika bivse Jugoslavije,
amnestira od odgovornosti sadasnju vlast za nezavidan polozaj u kome
se nasao srpski narod? Ne. Izneti su i razlozi zasto je to tako. Osim
toga, vlast podrazumeva i povlaci uvek i odgovornost. Ne moze se
vladati bez krivice. Da li odgovornost vlasti amnestira od
odgovornosti narod? Odgovor opet glasi ne. Vladika Nikolaj
Velimirovic se pita da li je narod kriv ako ga njegove staresine i
lazni proroci zavode stranputicom. On odgovara da narod nije kriv kao
njegove staresine, ali je kriv u izvesnoj meri jer ne bi trebalo da
slepo sleduje svojim slepim vodjama.

Srbija svoj izgubljeni ugled i snagu, svoju buducnost moze da povrati
samo ako se okrene izvornom nacelu svoje politike i kulture iz proslog
veka, kada je srpska drzava obnovljena. To nacelo je glasilo: Bez
unutrasnje slobode nema spoljasnje slobode. Ili, drugim recima, bez
demokratije nije moguce nacionalno oslobodjenje. Pod unutrasnjom
slobodom, dakako, valja misiliti ne samo na politicke slobode i
postojanje demokratskih ustanova, vec i na duhovno i moralno stanje
naroda. Samo sa ocuvanom i obnovljenom svescu o sopstvenom poreklu i
nacionalnom identitetu Srbi mogu povratiti svoje mesto i ugled u
evropskoj zajednici naroda. U protivnom namenjeno im je da budu jedan
od mnogih nesamostalnih, neslobodnih, neprepoznatljivih naroda Istocne
Evrope nastalih sa raspadom komunizma.